Autor Tema: Tabloidi i časopisi  (Pročitano 4360 puta)

Pera Petlic

  • Full Member
  • ***
  • Poruke: 209
    • Pogledaj profil
Odg: Tabloidi i časopisi
« Odgovor #15 poslato: Jul 11, 2009, 10:03:59 posle podne »
Podignuta optužnica protiv Nenada Malića za ratni zločin
08. jul 2009. | 12:59
 
 
BEOGRAD - Tužilaštvo Srbije za ratne zločine podiglo je optužnicu protiv Nenada Malića (48) iz Bečeja kojom ga tereti za ratni zločin protiv civilnog stanovništva počinjen za vreme rata u Bosni i Hercegovini, saopšteno je danas iz Tužilaštva.
Malić je optužen za ubistvo dvojice i pokušaj ubistva jednog muslimanskog civila u Starom Majdanu na području Sanskog Mosta.
Prema optužnici, Malića je kao pripadnik Š este krajiške brigade Vojske Srpske Republike BiH, 21. decembra 1992, uz pretnju oružjem, izveo iz kafića \\\"Fontana\\\" u Starom Majdanu Huseina Grbića i oduzeo mu život ubodom noža u desnu stranu vrata i hicem u grudni koš.
Istim pištoljem kalibra 7,62 mm, kako je navedeno u saopštenju, Malić je zatim usmrio i Refika Velića ispalivši mu hitac u glavu.
Potom je, udarcima po glavi i telu, pokušao da liši života i Džemala Hadžalića koji je na njegov poziv izašao iz kuće prekoputa kafića.
Malić je Hadžalića uhvatio za prsa, odveo u dvorište kafića, gde su bila postavljena tela ubijenih Grbića i Velića u obliku latiničnog slova „L\\\" i tražio od njega da legne govoreći mu: \\\"Ti moraš biti treći koji ćeš ležati na slovu „U\\\".
Hadžalić je uspeo da pobegne, kada je Malić njegovu glavu udarao o zid kafića i krenuo da izvadi pištolj iz svoje kožne bunde, navedeno je u saopštenju.
Tužilaštvo je zatražilo da se Maliću produži pritvor u kojem se nalazi od 9. januara ove godine na osnovu rešenja Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu.
Malić je u odsustvu optužen za isti zločin 2002. pred kantonalnim sudom u Bihaću, a Ministarstvo pravde BiH je predmet prosledilo pravosudnim organima Srbije uz molbu za preuzimanje krivičnog gonjenja na osnovu Ugovora o međunarodnoj pravnoj pomoći koji su prihvatile dve zemlje.

objavljeo : http://www.rtv.rs/sr/vesti/hronika/sudska_hronika/2009_07_08/vest_140648.jsp

Milijana Jovanovic

  • Newbie
  • *
  • Poruke: 1
    • Pogledaj profil
Odg: Tabloidi i časopisi
« Odgovor #16 poslato: Jul 23, 2009, 11:59:13 posle podne »
Ne propuštam e-24sata :)

I sve česće se informišem na Internetu. Brže je i jednostavnije.

Pre nekoliko dana naišla sam na zanimljive sadržaje na http://saopstenja.slinkset.com/

Ivan B.

  • Hero Member
  • *****
  • Poruke: 813
    • Pogledaj profil
Odg: Tabloidi i časopisi
« Odgovor #17 poslato: Januar 30, 2010, 01:20:42 posle podne »
Najbolji,najozbiljniji,najstariji dnevni list ПОЛИТИКА,а čitam i druge,posebno lokalne novine.

Izvolite pročitajte jedan zanimljiv članak:

http://www.politika.rs/rubrike/zivot-i-stil/ritam/Lusi-na-nebu-sa-dijamantima.sr.html

Ivan B.

  • Hero Member
  • *****
  • Poruke: 813
    • Pogledaj profil
Odg: Tabloidi i časopisi
« Odgovor #18 poslato: Februar 06, 2010, 06:06:57 posle podne »
ПРОЗОР МОРА ПАСТИ
Таман кад сам помислио да грађанско друштво има као циљ демилитаризацију, укидање војних пактова и денуклеаризацију, одједном неки његови представници постадоше тврди заговорници уласка Србије у НАТО

Има ли Србија Винстона Черчила? Или се живот многих наших политичара креће од вечерњих вести на телевизији једног дана, преко увида у анкете следећег јутра, до њихове појаве на телевизији следеће вечери.Нисам сигуран да доба масовних медија подстиче појаву и успон политичара калибра једног Черчила, склон сам да сумњам у то, мада увек може бити изузетака. Но, ту су зато извршни директори разних НВО да припомогну при доношењу тешких одлука.

Заправо, одувек сам завидео извршним директорима разних НВО. Ем звучна титула, ем не морате да имате превише школе, ем не страхујете за плату коју лепо и редовно зарађујете на задате теме: НАТО, грађанске бунде и фински дизајн. И за све сте компетентни попут некадашњих комунистичких функционера: „Другови ситуација је тешка и озбиљна, јер Прозор ноћас мора пасти”! Односно Србија мора у НАТО.

Ко се све у медијима протеклих дана није искрцао са темом о Србији и НАТО-у, од оних који су експресно завршавали вечерње школе, или курсеве у немачким планинама, до обичних блефера и извршних директора свих могућих провинијенција. Има ту и хајдука, јединствене појаве у нашој култури који својим грађанско-демократским ескападама заслужују место у колумнистичком Пантеону. Наравно, одмах се судариш са лимитима политичке коректности, али како доскочити минотаурској немани живе агресије. Аналфабетизам претворен у самодовољну препотентност, који вас оптужује да плашите народ Србије како ће НАТО тајно да инсталира атомске бомбе у Србији. И како о томе не треба да одлучује народ већ представници народа у парламенту.

Мора се признати да постоје интелектуалци који свој интелект уздижу изнад свих других. Ако неки други не могу или не желе да схвате бриљантност пројекта који им се нуди, а видимо ових дана да нам се то отворено нуди, односно да нас „инофактор” зове, онда је то због тога што још увек нису стигли до висина на којима обитавају предлагачи тог пројекта. Врло је опасан такав став, сетимо се колико је диктатура произашло из тога.

Бивша Југославија била је крајем осамдесетих година иницијатор претварања Балкана у безатомску зону, предлагала је осетну редукцију војних потенцијала свих држава у окружењу и укидање страних војних база на том простору. Онда је дошао распад Варшавског уговора и СССР-а, убијање Југославије и све остале трагедије. Таман кад сам помислио да грађанско друштво има као циљ демилитаризацију, укидање војних пактова и денуклеаризацију, одједном неки његови представници постадоше тврди заговорници уласка Србије у НАТО. Откуд то када су они надлежни за развој демократије?

Дакле, како уверити жирондинце грађанских иницијатива, али и либералног и пристојног Србина без мрачних и ретроградних фиксација да тајно лоцирање нуклеарног оружја није плод моје егзалтације, која, уосталом, и не пристаје озбиљним новинама каква је „Политика”?

Лондонски „Обзервер”, јула 1986. цитира помоћника министра одбране САД за атомску енергију Р. Вагнера о постојању „тајног плана да се на територији Западне Немачке распореди нова артиљеријска муниција са нуклеарним пуњењем на принципу неутронске бомбе”. Врховни командант НАТО-а амерички генерал Бернард Роџерс рекао ми је у Монсу, у интервјуу за загребачки ,,Данас”, октобра 1982: ,,Неутронско језгро може се чувати и у САД, док наше савезнике не прођу грчеви које изазива то оружје”.

Бивши шеф генералштаба оружаних снага Канаде адмирал Р. Фолд у часопису „Маклинз магазин”, јула 1986. каже : ,,САД имају моралну обавезу да се консултују са нама приликом коришћења наше територије када је реч о атомском оружју. Аморално је припремати планове без консултације са одговарајућом земљом”. „Ако Руси не прихвате наше захтеве окружићемо их својим базама да неће моћи ни да мрдну”, рекао ми је специјални саветник америчког председника Роналда Регана, амбасадор Едвард Рони, у Вашингтону, у интервју за „Старт”, априла 1986.

Америчко нуклеарно оружје чува се у пет база у Немачкој, у пет у Турској, у три у Великој Британији, у три у Италији, и у по једној у Холандији, Белгији и Јужној Кореји. Око 70 одсто америчког тактичког нуклеарног оружја распоређено је изван граница САД, у 40 земаља света САД имају објекте „нуклеарне инфраструктуре”. Ниједна локална влада нема појма шта је у тим објектима. У реду, можда и не треба да знају, али сетимо се инвазије на Ирак 2003. године. Сетимо се наступа Колина Пауела у Савету безбедности УН пре напада на Ирак: графикони, обавештајни сателитски снимци, пуцкетаве траке са пресретнутим разговорима ирачких званичника. Објашњења од најуверљивије личности Бушове администрације. Седам година касније ниједног бурета са ВХ отровом, ниједне бочице ботулина, или антракса, ниједан доказ ирачког нуклеарног програма.

Нисам поверовао Колину Пауелу, објавио сам тада у „Политици” да је његов „крунски доказ” обичан руски стари АБХ камион за деконтаминацију и да је све то смешно. Зато и сада не верујем да би наши драги посланици могли квалификовано да одлуче о НАТО-у. Знају далеко мање од Колина Пауела.

Мирослав Лазански
[објављено: 06/02/2010]

Ivan B.

  • Hero Member
  • *****
  • Poruke: 813
    • Pogledaj profil
Odg: Tabloidi i časopisi
« Odgovor #19 poslato: Mart 27, 2010, 04:36:46 posle podne »
СРБИЈА НА ЦРВЕНОМ ТРГУ
Сада вод војника војске Србије има историјску шансу да промаршира тамо где треба

Прошле године је вод војника Војске Србије промарширао улицама Триполија, на свечаности поводом годишњице велике револуције у Либији. Нисмо били савезници ни у једном рату, но мало војног маркетинга никада не шкоди. Можда им продамо и нешто оружја? Тако, после Ромела и Монтгомерија у Либију стигли и Срби...

Сада вод војника војске Србије има историјску шансу да промаршира тамо где треба. Да загази стројеви корак на Црвеном тргу у Москви, на великој свечаности поводом 65 година од завршетка Другог светског рата у Европи. Јер, на Црвеном тргу, поред руских, маршираће и француски, британски и амерички војници. Тамо је место и за војнике из Србије, јер из Србије током Другог светског рата није било ни војника ни добровољаца у саставима дивизија које су ратовале на Источном фронту против Црвене армије. Није их било тада, управо зато треба да промарширају Црвеним тргом сада. Када је пракса „вод војника на паради” већ установљена у Триполију...

Истина, највиших политичких представника Србије није било у Москви ни на прослави 60 година од краја Другог светског рата у Европи. Тадашњи председник Хрватске је био на тој свечаности. А хрватске трупе, снаге НДХ, тукле су се против Црвене армије на Источном фронту. Хоће ли Србија 9. маја и ове године својом вољом бити изолована? Из историје држава победница у Другом светском рату? Или је победа, заправо, поражена?

Политички врх Србије има још месец дана да позицију Србије као земље победнице у Другом светском рату нагласи нашој и светској јавности још одлучније него што је то речено приликом прошлогодишње посете председника Русије Дмитрија Медведева Београду. Јер зар је морало да дође до те посете па да под хитно уредимо војничка гробља?

Неко ће можда рећи да нас Руси нису ни звали на ту прославу од пре пет година. Не знам јесу ли нас тада звали, или нису. Сада имамо још месец дана да нас позову. Да сам на месту оног ко одлучује у Србији саопштио бих већ сада Москви да сигурно долазим на прославу, или званично, или као туриста. Руси сигурно не би могли себи да дозволе да највиши представник Србије буде тог дана на Црвеном тргу као туриста. Значи, или хоћете да будете на тој свечаности или нећете. Замислите сцену где врховни командант оружаних снага Србије поздравља са Лењиновог маузолеја припаднике војске Србије који марширају Црвеним тргом. Па то ни маршал Тито није доживео. Дакле, пројекат је остварив, само треба на време кренути са припремама. Вод војника имамо, авион Ан-26 који ће их пребацити до Москве имамо, а до Москве и није много даље него до Триполија. А није све ни у новцу.

Ово је идеална прилика да покушамо да залечимо све ране из 1945. Јер поделе у тумачењу историје Србије у последњих 70 година стварају и поделе у српском друштву. Неки се још сећају истог времена, али на различите начине. За неке је октобар 1944. време ослобођења Београда, за друге почетак комунистичке диктатуре. Отуда и занемаривање Дана победе у Србији последњих година. За антикомунисте црвена нит комунизма спаја у истој крви све злочине. Али како не приметити да од тог тренутка идеолошка пристрастност уступа место историјском поступку? Јер, истом методом, или боље речено истим одсуством скрупула могуће је написати и „црну књигу капитализма” сабирајући милионе мртвих на кланицама 1914–1918, Алжира, Индокине, Африке... На рачун земаља којима су заједничка тржишна економија и парламентарна демократија. Структурална анализа феномена тоталитаризма на просторима бивше Југославије, па тиме и Србије, још није написана. Али како се дебата о нашој прошлости тиче и наше садашњости, она се не може препустити само историчарима. Ради се о нашем колективном сећању на крају прошлог и почетком овог века, где многи тврде да се историја јучерашњице придружује политици данашњице.

Но, ревност са којом су они исти који су 1968. године тражили црвени универзитет „Карл Маркс” у Београду, а сада осуђују комунизам-социјализам у оној Југославији, односно Србији, не би смела да истисне из сећања чињеницу да је у Другом светском рату Србија била на страни победника. Иако, изгледа, да то сада неки овде онако као скромно признају. Снаге Титових партизана уз садејство трупа Црвене армије у операцији ослобођења Београда су поразиле јединице Вермахта. Тито и Михаиловић, ипак, нису били „звезде близнакиње”.

И зато годишњица победе у Другом светском рату не би смела да има неку конотацију са оваквим или онаквим тоталитаризмом код нас после 1945. Управо због тога Србија не сме да на победу против нацизма, свесно или несвесно, баци било какву сенку. Нема изговора због „околности”, од 2000. године ваљда се овде нико више не плаћа за изговоре.

Вод војника из Србије би морао да буде на Црвеном тргу 9. маја…

Мирослав Лазански
[објављено: 27/03/2010]

Ivan B.

  • Hero Member
  • *****
  • Poruke: 813
    • Pogledaj profil
Odg: Tabloidi i časopisi
« Odgovor #20 poslato: April 17, 2010, 04:24:58 posle podne »
ТИТО ПОСЛЕ 30 ГОДИНА
Неговао је свој култ личности, али је његова личност била јача од његовог култа

На недавно одржаном привредном форуму у Мостару неслужбено је изнета идеја о тројним састанцима влада Србије, БиХ и Хрватске, све у циљу бољег економског повезивања. Код неких, то је одмах дочекано са ужасом и алузијама о повампирењу неке нове Југославије. Други кажу да недостаје још само конкурс за улогу новог Тита. И све то у време када пада 30 година од смрти маршала велике Југославије. Заиста, шта би данас урадио Тито? Колико једна таква личност недостаје овим просторима? И да ли уопште недостаје? Је ли Тито надживео култ личности?

По природи сам пристрасан и увек навијам за оне државнике који када иду у посету САД прво слете авионом своје државе у ваздухопловну базу Ендрјус крај Вашингтона, па онда хеликоптером америчког председника стигну на травњак Беле куће. Уз почасне плотуне топова док високи гост излази из хеликоптера, па свечани строј свих видова америчких оружаних снага. У протеклих 20 година ниједан државник са простора бивше СФРЈ није имао такав дочек у САД. Наравно, била су друга времена. Наравно, били су и други државници...

Када је Тито бродом „Галеб“ ишао у прву послератну посету Великој Британији, кроз Средоземље су уз „Галеб” у почасној пратњи пловиле две британске крстарице и један носач авиона. На гату Темзе у Лондону маршала Југославије дочекали су британска краљица Елизабета и премијер Винстон Черчил. Неко би рекао, била су то друга времена, то је историја, сплет срећних околности за Тита. Наравно, али у школи су нас учили да колико историја прави велике људе, толико и велики људи праве историју.

Економска криза у Србији све више буди сећања на оно што је Тито говорио: „фабрике радницима, оне су ваше, радничке”. Сада би на то рекли како нема више самоуправљања и демагогије. Па и нема, али има радника који леже на пругама, блокирају путеве, штрајкују глађу, преврћу контејнере у потрази за остацима хране. Да се разумемо, моја породица и са очеве и са мајчине стране је у Краљевини Југославији била доста богата. После доласка Тита на власт све су нам узели. До данас нам ништа нису вратили. Ни они социјалисти-комунисти пре, ни ове демократе сада.   Па, опет, када неког свечано прате крстарице и носач авиона тај увек има моје поштовање.

Винстон Черчил је подржавао Тита не зато што је волео комунисте, већ зато што су Енглези утврдили да је допринос Титових партизана у борби против нациста много већи него припадника ЈКВ Драже Михаиловића. Јер, Тито је формирао војску коју нису имали ни француски, ни грчки, ни пољски покрет отпора. Титов сукоб са Стаљином није био из доктринарних или идеолошких разлика, већ је Стаљин у Титу видео најопаснијег конкурента у светском комунистичком покрету.

Наравно, Тито је имао и доста грешака. Злоупотребљавао је стечени углед да би што дуже остао на власти. Сурово је кажњавао оне који су били за Совјетски Савез и резолуцију Информбироа, на Голом отоку је био стаљинистички гулаг. Неки кажу гулаг за стаљинисте. Гушећи национализме Титов режим је несумњиво кршио и нека људска права. Државу није на време реформисао, дозволио је негативну селекцију кадрова у партији да би могао све то боље да контролише. Устав из 1974. године био је велика Титова грешка, многи кажу посебно у односу на аутономне покрајине.

Тито је волео живот и знао је да ужива у њему. Није присвојио ниједан динар и ниједан од многобројних поклона које је добијао од иностраних шефова држава. Све што је имао остало је бившим југорепубликама. Неговао је свој култ личности, али је његова личност била јача од његовог култа. Југословенско друштво, ипак, није постало тоталитарно.

Начин како је Тито одржао неутралну позицију Југославије између НАТО-а и Варшавског уговора, одбијање да прихвати совјетски модел комунизма донео му је симпатије средње класе у Југославији и подршку Запада. У покрету несврстаних Југославија је била лидер, успела је да спречи многе државе трећег света да приступе совјетском блоку, чиме су оне сачувале своју неутралност. Захваљујући Титовим способностима Југославија је неколико деценија живела у миру и релативном благостању, што није било лако и поред кредита који су стизали са Запада. Као што видимо, кредити и даље стижу, а благостања још нема...

Један од старих српских завереника из „младе Босне” покојни Васа Чубриловић имао је обичај да каже да ниједна личност у српској историји, била она краљ била принц, никада није постигла онолико колико је урадио Тито. Српски војни пилоти још лете на авионима које је направила Титова Југославија, истина треба нам годину дана да набавимо гуме за те авионе.

А можда је главна Титова мана била што није био крштен у православној цркви…

Мирослав Лазански
[објављено: 17/04/2010]