Hmm...Da,to se dešava...Ljudi se promene.Koliko god sam sebe ubeðivao da sam se vratio isti posle svih onih mesta koje sam prošao i stvari koje su mi se izdešavale,mislim da sam se ipak promenio...
Posle povratka sa Kosova još neko vreme kada sam se budio ujutru prva stvar koju sam nesvesno tražio je pre nego sam oči otvorio je gde mi je puška.
Druga stvar,totalno sam bio dezorijentisan ne znajuæi gde sam kada se probudim,očekujuæi da sam u zemunici...
U nekim slučajevima se gomilala neka doza agresivnosti prema nekim stvarima koje sam ranije bio ladno iskulirao (na primer kada bi me neko gurnuo u gužvi u gradu...)
S druge strane,na neke stvari sam bio potpuno apatičan,kao da me ne dotiču...Ako bih nekada i potrčao za devojkom da bih \\"ispravio stvar\\",dešavalo se da se samo okrenem...
I ja sam raskinuo sa devojkom,ali i ona se promenila...Udalje se ljudi,kada nisu dugo zajedno...