Pa,za sada jos nikoga nisam izgubila,hvala Bogu.... ispricacu vam jednu pricu,tuznu pricu jednog decka....
Soba 305
U cekaonici stare bolnice,sam u klupi sedim i gledam u bela vrata bolnicke sobe,ogromna vrata sa brojem 305. Unutra je mnogo lekara koji znaju svoj posao bez greske,a sad se bore za mladi zivot,bore se protiv teske bolesti. Kroz otkljucana vrata vidim svoju devojku koju odavno volim,ozbiljnog lica i stisnutih zuba,za njen zivot Boga molim. Prolaze minuti dugi kao sati,a onda videh kako jedan doktor navlaci carsav preko njene glave. Skocih sa klupe bled k\\\'o krpa, dok napolju padaju kapi kise. Pridje mi jedan doktor i rece:Momak,nje nema vise...\\\". Prodjoh kraj njega i utrcah u sobu i carsav beo skinuh joj sa lica. Izgledala je kao princeza,lepog lica i kose plave. Udje tada glavni doktor i iz dzepa izvadi parce metala:\\\"Momak,ovaj ti je predmet za uspomenu dala...\\\". Bio je to privezak na kojem je sitnim slovima pisalo:\\\"Jos uvek te volim,seti se mene i nista vise...\\\". U kapelu su je odneli,bilo je oko 12 sati. Kad udjoh na crna vrata kapele,ugledah je u sanduku na stolu. Pridjoh,poklonih se i izadjoh odmah da budem mom bolu drug. Sedoh na klupu koju smo je \\\"nasom\\\" zvali, i od tada svakog dana umesto sa njom sedim sa flasom u ruci. Svestan sam da je preboleti ne mogu,zato pijem,teram tugu,jer znam da nikada vise necu voleti ni jednu drugu. A na njen grob cu odlaziti cesto sa bolom u dusi,gledam privezak,secanje na ljubav prosle su i poslednji sastanak u sobi 305.
